Kome treba skupa nafta?
Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.
Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.
Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.
Crno zlato
Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.
Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju
Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.
Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.
Kako Amerikancima reći istinu?
Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....
Nema komentara:
Objavi komentar